недеља, 28. мај 2017.

vetrenjača za H.

negde je, između
malinjaka i ružičnjaka,
kao slučajno,izgubila telefon.
i udaljila se ćutke.
zvao sam je,
dok je Betoven svirao za Elizu,
u travi, u bokorju i busenju,
u senci malina.
i otad više ne čuvam njen broj.

ne pozivam je ni u mislima.
nije mi to više važno.
da mi je samo da se dopentram
do ose rotacije
i udenem elise. i oslušnem fijuk.

ne pozivam je.
izbegavam stanice bola.
markiram crne tačke
i bežim od lirskih jadikovki.

ali, zajebano je  sa Hanom
piti rujno vino  u gori zelenoj,
gde se ne bele ni sneg ni labudovi...

samo ova sklepana  vetrenjača,
obeskriljena, u kojoj pijem
ceđeni limun i po navici,
kroz prozor rasplićem mesec
iz  krošnje ive,  
pincetom od pruća...

smešnu vetrenjaču tvorim -
naš vaseljenski žig
i pouzdani znak raspoznavanja,
za buduća talasanja vetra
i buduće drobljenje vremena.

субота, 27. мај 2017.

индијанско пролеће

мускат хамбург из две хиљаде пете
прошле је ноћи са мном трагао
за изгубљеним песмама -
тако неуспешно и неутешно.

у години те бербе, причао сам Иви
о Дијенеку, спартанском шмекеру
из Термопила а она мени о Дорсима
и Морисону, док једног тренутка
није одлучила да ме филмски пољуби
и буквално остави без даха,
како то већ бива на растанцима.

после тога је њено предграђе
мирисало искључиво на топли хлеб
из оближње крагујевачке пекаре.
никад на брезин шампон у њеној коси.

улице успомена маркирају трагове фијаска:
круцијално и неопростиво је било
навијати за Ливерпул док Милан губи
добијено финале лиге шампиона, Ивушка.
н-е-о-п-р-о-с-т-и-в-о.
и неки ситни, небитни детаљи,
(попут тога да је била у вези, а ја у браку)...

понекад голица то блажено сећање
као залутали зрачак,
благост дрског априла и жустри хир.
и понекад се развеје тај маслачак,
са осојних обода моје младости
и слети у стих, да ту довека бива.

док Ива негде снива равницу,
или кува ручак за породицу, уз Звезде Гранда.

poema o namerama

(smrknutom pesniku iz Topčiderskog parka)

baci novčić u đeram
i poželi zabranjeno sve ovog proleća.
jebeš strašni sud,
apelacioni sud će sve da vrati na početak.
znaš da imaš tamo čoveka.
nenadoknadivo je samo vreme mahnitanja.
i odmah da ti kažem da ta kolekcija tugaljivih senki
nije u modi ove sezone,
uključi lucidnost, isključi dekadenciju.
...
sedi tu i osmehuj se mladencima u parku.
ako njihove fotografije izblede tek posle tvojih pesama,
znači da i nisi bio neki pesnik, ali ne moraš da žališ,
večnost je kamičak ironičnih fraza u mozaiku besmisla,
nabroj koliko je slavnih samo ove godine zamaklo.
naravno da ne možeš, dabome.

ne padaj na provokacije, ignoriši lakrdijaše
u grimiznim porfirama iz bratstva pohlepnih sveštenika,
velikomučenika, reda: crni audi A 5 cabrio,
koji upravo naplaćuju čin zavetovanja pred bogom.
samo probaj da ih razumeš, asketska su vremena.
...
ne cerekaj se, kaži toj gospođi što im ljubljaše ruku
da si zalutalo jagnje i pažljivo saslušaj njen recept
za detoksikaciju na bazi vode, nane i limuna,
jer, pomalo te podseća na ponosnu vlasnicu čuperka
iz vremena gimnazijskih dana.

ili joj jednostavno kaži da nema pojma,
a zatim, posle dramske pauze, nastavi,...
...kakve je štrudle spremala tvoja baka.
da nema pojma kakav si svetlozelen poni bicikl imao,
sa koga si jednom tako gadno pao
da ti je ostao do danas ožiljak na levom ramenu
(ne moraš da skidaš, samo povrni majicu)

...
kaži joj da nema pojma,
kako je mirisala kafa u obližnjoj pržionici
zbog koje si jednom, opijen tim mirisom,
potpuno zapalio lamelu na kolima,
jer si miris trenja korpe kvačila pomešao
sa mirisom dobro pečene kafe.

kaži joj da nema pojma,
kako su cvrkutale senice dok bokorila se trava
u dedinom dvorištu, dok si sanjao da si veliki fudbaler
i kakav si kasnije jednom dao evro-gol, ali ga je sudija peder
poništio zbog navodnog ofsajda.

...
kaži joj da nema pojma koliko ti je bilo teško
kad si ubrzo morao da okačiš kopačke o klin,
jer teren više nije bio travnat, ni pogodan za igru,
niti su utakmice više bile fer i korektne...

...
i posustaće pred tom kanonadom.
setiće se već gospođa da je zaboravila peglu.

a ti bi bar mogao da se setiš prve strofe ove pesme,
a zatim i izbrisanog telefonskog broja tvoje muze,
sa onim silnim sedmicama...

ili da joj bar napišeš pesmu, koja bi zasenila Apolinera,
izazvala globalne nemire u kosmosu,
dok se ona ogleda u Seni, sa mosta Mirabo.
mogao bi.

umesto da skrušeno tu sediš i misliš, kako već gotovo je sve.

vetrenjača za H.

negde je, između malinjaka i ružičnjaka, kao slučajno,izgubila telefon. i udaljila se ćutke. zvao sam je, dok je Betoven svirao...