уторак, 24. јануар 2017.

ако ћемо право

нису то никад ни биле неке песме.
само привиђења уткана у алитерације и риме.
само опиљци  измишљеног универзума.
крхка, порецива спрега поезије и вечности.
кутијица за накит. ризница хајних осмеха
са враголастих трагања за напејама и дријадама.

нису то ни била нека путовања.
само завејане северне пруге
и рефлексије обода оближњих брда.
тек једна марљиво опевана серпентина.
ту где кренула је лавина и оковала воз.

није то ни била нека лавина.
само растресит снег и љубичасти мрак
у ходнику вагона, којим одњихала се
видно обљубљена госпођа,
ужареног погледа и набреклих груди.

није да није била нешто та госпођа,
али замакла је и она у поменути пурпур
 у нејасне барокне фантазмагорије,
као и Ен Бишоп, најлепши цвет Јужне Каролине
у једној холивудској рапсодији.

нису то, уистину, биле неке песме.
тек благе вртоглавице од питке касне бербе.
и зазирање од великих вртоглавица,
због неких убитачних стихова

које  обично намерно прећутим.

Нема коментара:

Постави коментар

vetrenjača za H.

negde je, između malinjaka i ružičnjaka, kao slučajno,izgubila telefon. i udaljila se ćutke. zvao sam je, dok je Betoven svirao...