понедељак, 12. децембар 2016.

Нехотичне слике паркова и брисаног простора (2)

Птичица

На овој црно-белој слици јасно се препознаје  прецизан хируршки рез уклањања мог оца, који је стајао са моје леве стране. Из новонасталог угла посматрања, сада ја стојим  са леве стране. Уз мене је насмејана моја мајка, скупљене косе и са наочарима за сунце на врху главе. Једва ако ми је две године.У руци држим неку играчку, налик на рог који сам касније препознавао код трапера, у стриповима и који им је служио, ако сам добро схватио, да у њему држе барут. Од ћалета је на слици остао само леви рукав светлог сакоа и била је то адекватна пропорција његовог каснијег присуства у мом животу у односу на мајку.  Убрзо су се развели. Сада препознајем простор иза нас: парк између Стопанске банке и поште у Прилепу, иако данас изгледа много другачије. У централном делу, мегаломаских димензија, налик на стандарде у Северној Кореји, доминира споменик Александру Македонском. Инат је овуда неисцрпан  ресурс, то је одавно познато, али, не разумем  зашто се у мом родном граду инсистира на везама са хеленизмом а  ту им је живео један од највећих епских јунака са ових простора – Краљевић Марко. Добро, постоје сачуване зидине Марковог града, али све је то скрајнуто и запуштено. Чак су и ониже апстрактне скулптуре, са адекватном декоративном расветом (затечене на слици) остављале лепши утисак од данашњег грандиозног копљаника на Букефалу.
А отац? Ретко сам га виђао. Обојица смо, ваљда, били убеђени да има довољно времена. Он је истрајавао у својој немарности,  ја у својој тврдоглавости. Ето, никад нисмо ни стигли да заједно реконструишемо ампутирану половину слике. Већ шест година то чиним сам: Држи ме чврсто за десну руку, искричавог погледа, смешка се и пази да не трепне, док фотограф изговара: птичица! (Како се каже птичица на македонском? Птиченце?)


Утицај ајкуле на књижевно вече

У првом реду бјелопољског Дома културе, седео је и једини песник за кога је Владимир Пурић, из Сопота села знао. Деведест прва година, рани септембар. Сала је пуна. Ја читам неку песму и ослушкујем свој несигурни глас из звучника у дну сале. Била је то прилично лепа песма. Довољна за друго место на Ратковићевим вечерима поезије. Лепа је била и новчана награда, да се не лажемо, време стабилног динара Анта Марковића. Док је, око нас, све остало добијало атрубуте нестабилности. Аплауз је био дуг и верујем, искрен. Аплаудира ми и Стеван Раичковић. На крилима тог аплауза сам тих суманутих година и опстајао као песник, са вазда присутном сумњом у реалну снагу поезије. Тада је песма била пуцањ која растерујемо звери око нас. 
После манифестације одвијао се неформалан збор песника у парку, надомак хотела Бијела Рада, док се чекало да нас ораганизатори одведу некуд ван града, на вечеру. Око Раичковића се сјатила плејада писаца из Србије и Црне Горе. Ја стојим, стидљиво, по страни. Упознао ме је са њим, пред сам улазак у аутобус, песник Момир Војводић али се разговора уопште не сећам јер ми је, од неудобног пута и узбуђења, нелагодно звонило у ушима. И данас размишљам шта је требало да му кажем.
Дефинитивно, била су то лоша времена за поезију. Брзо смо се разишли после те вечере, јер, нису баш сви били одушевљени што се налазе у кафани која се зове „Војвода“. 
Када сам једини пут видео великог песника, одјекивали су већ неки злокобни фалсети, величао се национализам... У глави је потрајала конфузија, можда и од Вранца: Црни Владимир, Бијело Поље, Црна Гора, Бијела Рада...
Захвалио бих се, у својеврсној фусноти, и једној ајкули која се претходни дан насукала на плажи у Рафаиловићима, што сам имао част да упознам Раичковића. 
Наиме, летовао сам у Будви, без идеје да ћу опет добити награду. И претходне године – други. Побједа каже: нема бојазни за купаче од насуканог морског пса (у страху су велике очи: био је то делфин). Неколико страница даље, у рубрици Култура, угледах и своје име међу награђенима. И онда првим аутобусом, преко Цетиња, кроз „Касно лето“, до Бијелог Поља.

Нема коментара:

Постави коментар

vetrenjača za H.

negde je, između malinjaka i ružičnjaka, kao slučajno,izgubila telefon. i udaljila se ćutke. zvao sam je, dok je Betoven svirao...