понедељак, 12. децембар 2016.

A Perfect circle

(iz ciklusa priča Nehotične slike parkova i brisanog prostora, Povelja, 2016.)
Tatjana Paunović, magistar srpske književnosti i rođaka tajkuna čije se ime godinama provlači po štampi u sudskom procesu koji traje i trajaće, sedi na miocenskom sprudu kraj Tašmajdanskog ruiniranog stadiona i osmehuje mi se.
I ta se slika prva u mislima pojavi kad je prizovem. Već neko vreme je nema da šeta Južnim bulevarom. Nisu pomogle ni kubanske vakcine, ni hemoterapija. Bilo joj je dvadeset sedam. Kontrolna tačka za posebne. Sve te mudrosti i mladalačke drskosti, spoj Čubure i Londona u njenom koraku, pokretu, osmehu, laka lanena zavesa između jave i sna. Prošetah Tašmajdanom pre neki dan. Nije baš isti raspored klupa kao dve hiljade sedme. Užaren je grad. U fontanama ptice kljucaju rashlađene kapi, uz žagor mlađarije, pristigle na upis na neki od brojnih beogradskih fakulteta.
Lovim zvonke amplitude poznatoga glasa, po nekoj hroničnoj, oprobanoj navici, uvek kada se nađem ovde, premda znam da više nigde i nikad neću sresti Tanju, devojku vezanog repa i pocepanih farmerica, sa bedžom Minarda Džejmsa Kinana na beloj, pamučnoj majici.
Ostala je samo ova slika, gde se osmehuje, prekrštenih nogu i rukom, prislonjenom na desni obraz.
Tih godina sam se još uvek opijao iluzijama o slavi i večnosti, nadahnuto joj pričao o utiscima
sa druženja pisaca u Francuskoj sedam, odakle sam se upravo vratio. Pominjao Andrića, Kiša... U stvari, pravi razlog je bio da recenzentu moje lirske brošurice odnesem pedeset evra za „intelektualni napor“. Krenuli smo sa stotkom i lako smo se našli na pedeset. Kratak je put od pijace Đeram, do Francuske sedam. Tanjina kritika je bila pravičnija od šablonskog recenzenta.
Zamerala mi je zbog lenjosti i učestalih faza inertne izolacije. Ali i hvalila „povremene nekontrolisane erupcije izrazito suptilne lirike“!
A onda je, kao u nekoj raciji, pre tri godine, pokupio taj njen odmetnuti bog – vagabund, vandrokaš i vucibatina. Očigledno im je oboma ova sumorna galaksija dosadila.
I gde je sada Tatjana Paunović? Osim u mojim očima,... dok pripoveda o podnevima i razbuktalom zlatnom klasju, kao na Levitanovim platnima, i o uskom puteljku, uraslom u koprivu, divlji ladolež i bršljan...
Ponekad me mami, kao Haron (uz Londonsku filharmoniju i “The Windmills Of Your Mind”) da kročim u čamac...
Eto, kukavica sam još ja, Tanjuška. Ali, jednom, odvažiću se. Obećavam.

Нема коментара:

Постави коментар

vetrenjača za H.

negde je, između malinjaka i ružičnjaka, kao slučajno,izgubila telefon. i udaljila se ćutke. zvao sam je, dok je Betoven svirao...