Постови

Почетак пролећа

Слика
прве ноћи пролећа замолио сам младића за шанком
да донесе најгоре вино и да пусти неки кабаретски шлагер,
опасан био би час за тамбураше ако би се отели малигани
и ако би заронио разум у бујицу уздрхталих жица
и тако јурнуо низ стрму калдрму чак до Асфоделских поља. опасан био би час, јер сањао сам алге, шимшир и облутак
на коме сам плутао по води, занемаривши тренутак наглог буђења,
подударан са часом њеног одласка, једног себичног пролећа. и тако се саплићем о тај крајичак конца у тами лавиринта.
и тако падам на крају сна са бесконачног спиралног степеништа.
без одговора да ли је то био њен глас или је допирало са радија. и сав овај простор постаје руина, непомично збуњена њеним одсуством. само се каткад узбуркава светлост и хукне перуанска музика
из процветале крошње.
само се каткад око бучног млина обмотавају невидљиве алге
и вриште од радости, тек да у шифарнику светова од тих знакова растумачим њено име.

ако ћемо право

нису то никад ни биле неке песме. само привиђења уткана у алитерације и риме. само опиљци  измишљеног универзума. крхка, порецива спрега поезије и вечности. кутијица за накит. ризница хајних осмеха са враголастих трагања за напејама и дријадама.
нису то ни била нека путовања. само завејане северне пруге и рефлексије обода оближњих брда. тек једна марљиво опевана серпентина. ту где кренула је лавина и оковала воз.
није то ни била нека лавина. само растресит снег и љубичасти мрак у ходнику вагона, којим одњихала се видно обљубљена госпођа, ужареног погледа и набреклих груди.
није да није била нешто та госпођа, али замакла је и она у поменути пурпур  у нејасне барокне фантазмагорије, као и Ен Бишоп, најлепши цвет Јужне Каролине у једној холивудској рапсодији.
нису то, уистину, биле неке песме. тек благе вртоглавице од питке касне бербе. и зазирање од великих вртоглавица, због неких убитачних стихова
које  обично намерно прећутим.

A Perfect circle

Слика
(iz ciklusa priča Nehotične slike parkova i brisanog prostora, Povelja, 2016.) Tatjana Paunović, magistar srpske književnosti i rođaka tajkuna čije se ime godinama provlači po štampi u sudskom procesu koji traje i trajaće, sedi na miocenskom sprudu kraj Tašmajdanskog ruiniranog stadiona i osmehuje mi se. I ta se slika prva u mislima pojavi kad je prizovem. Već neko vreme je nema da šeta Južnim bulevarom. Nisu pomogle ni kubanske vakcine, ni hemoterapija. Bilo joj je dvadeset sedam. Kontrolna tačka za posebne. Sve te mudrosti i mladalačke drskosti, spoj Čubure i Londona u njenom koraku, pokretu, osmehu, laka lanena zavesa između jave i sna. Prošetah Tašmajdanom pre neki dan. Nije baš isti raspored klupa kao dve hiljade sedme. Užaren je grad. U fontanama ptice kljucaju rashlađene kapi, uz žagor mlađarije, pristigle na upis na neki od brojnih beogradskih fakulteta. Lovim zvonke amplitude poznatoga glasa, po nekoj hroničnoj, oprobanoj navici, uvek kada se nađem ovde, premda znam da više …

Pazi, prosto je, Hana

Слика
povremeno sam uzalud strepeo, Hana, da će tvoja nepca formirati suglasnike na manje spektakularan način nego pre. i da vene onaj cvet što jedne noći buknu u Brnu.

povremeno su neku koketnu gospođu u društvu horovođe penzionisanih bečkih dečaka namerno mešali s tobom dokoni agenti obaveštajne službe.
povremeno od tog zamešateljstva pobegnem u ovu uvalu, Hana. i gledam kako se ljuljaju barke u marini. vreme je smokava na Mediteranu. i taman pomislim da jenjavaju ti čini, a ti se došunjaš.
ali, danas neću da ti pričam o Kunderi, o tome kako sam nekad čitao rude pravo ni o Vltavi. ni o Karlovom mostu. pričaću ti o pesmama koje nisam napisao. i o tajnama našeg razmimoilaženja…
pazi, Hana, prosto je:
u spirali univerzuma, množi se koeficijent čekanja sa kvadratom brzine svetlosti. onda se indeks upornosti izvlači ispred zagrade sa eonima.  i sve se to lepo podeli sa brojem tvog telefona u pouzdanom algoritmu rešavanja našeg vektorskog nesklada.
prosto je, Hana, evo već su otkrili i bozon. …

Нехотичне слике паркова и брисаног простора (2)

Птичица
На овој црно-белој слици јасно се препознаје  прецизан хируршки рез уклањања мог оца, који је стајао са моје леве стране. Из новонасталог угла посматрања, сада ја стојим  са леве стране. Уз мене је насмејана моја мајка, скупљене косе и са наочарима за сунце на врху главе. Једва ако ми је две године.У руци држим неку играчку, налик на рог који сам касније препознавао код трапера, у стриповима и који им је служио, ако сам добро схватио, да у њему држе барут. Од ћалета је на слици остао само леви рукав светлог сакоа и била је то адекватна пропорција његовог каснијег присуства у мом животу у односу на мајку.  Убрзо су се развели. Сада препознајем простор иза нас: парк између Стопанске банке и поште у Прилепу, иако данас изгледа много другачије. У централном делу, мегаломаских димензија, налик на стандарде у Северној Кореји, доминира споменик Александру Македонском. Инат је овуда неисцрпан  ресурс, то је одавно познато, али, не разумем  зашто се у мом родном граду инсистира на везам…

Нехотичне слике паркова и брисаног простора (1)

Између плусквамперфекта и футура егзактног


Деца – насмејана и загрљена. Филип овде има десет година, Лола –  пет. На клупи, под неком успутном палмом, на путу до плаже. Две хиљаде друга година, Сутоморе. Ово слика се најдуже задржала у мом новчанику и у међувремену добила сепиа ефекат – патину примерене носталгије за временима која давно беху. Не успевам да нађем  пригодан плусквамперфекат који би дочарао нешто од тих непролазних радости. Тренутак апсолутне хармоније: насмејани, у сенци бујне палме. У даљини - сија мирно море. Негде на почетку стазе од депанданса до плаже. И док су одрастали, инсистирао сам на том њиховом лековитом смеху. Прошло је у међувремену  још четрнаест година упорних налета валова и пене, без неке видне абразије. Бенигне су њихове кратке фазе смркнутости или су и они постали вешти у  њиховом скривању. И даље се радују луна-парковима, без страха да се, у жамору тих вашаришта, опробају на најспектакуларнијим вртешкама. А ја настојим да их више не спутавам, већ да им…