петак, 24. март 2017.

Почетак пролећа

прве ноћи пролећа замолио сам младића за шанком
да донесе најгоре вино и да пусти неки кабаретски шлагер,
опасан био би час за тамбураше ако би се отели малигани
и ако би заронио разум у бујицу уздрхталих жица
и тако јурнуо низ стрму калдрму чак до Асфоделских поља.
опасан био би час, јер сањао сам алге, шимшир и облутак
на коме сам плутао по води, занемаривши тренутак наглог буђења,
подударан са часом њеног одласка, једног себичног пролећа.
и тако се саплићем о тај краичак конца у тами лавиринта.
и тако падам на крају сна са бесконачног спиралног степеништа.
без одговора да ли је то био њен глас или је допирало са радија.
и сав овај простор постаје руина, непомично збуњена њеним одсуством.
само се каткад узбуркава светлост и хукне перуанска музика
из процветале крошње.
само се каткад око бучног млина обмотавају невидљиве алге
и вриште од радости,
тек да у шифарнику светова од тих знакова растумачим њено име.

уторак, 24. јануар 2017.

ако ћемо право

нису то никад ни биле неке песме.
само привиђења уткана у алитерације и риме.
само опиљци  измишљеног универзума.
крхка, порецива спрега поезије и вечности.
кутијица за накит. ризница хајних осмеха
са враголастих трагања за напејама и дријадама.

нису то ни била нека путовања.
само завејане северне пруге
и рефлексије обода оближњих брда.
тек једна марљиво опевана серпентина.
ту где кренула је лавина и оковала воз.

није то ни била нека лавина.
само растресит снег и љубичасти мрак
у ходнику вагона, којим одњихала се
видно обљубљена госпођа,
ужареног погледа и набреклих груди.

није да није била нешто та госпођа,
али замакла је и она у поменути пурпур
 у нејасне барокне фантазмагорије,
као и Ен Бишоп, најлепши цвет Јужне Каролине
у једној холивудској рапсодији.

нису то, уистину, биле неке песме.
тек благе вртоглавице од питке касне бербе.
и зазирање од великих вртоглавица,
због неких убитачних стихова

које  обично намерно прећутим.

понедељак, 12. децембар 2016.

A Perfect circle

(iz ciklusa priča Nehotične slike parkova i brisanog prostora, Povelja, 2016.)
Tatjana Paunović, magistar srpske književnosti i rođaka tajkuna čije se ime godinama provlači po štampi u sudskom procesu koji traje i trajaće, sedi na miocenskom sprudu kraj Tašmajdanskog ruiniranog stadiona i osmehuje mi se.
I ta se slika prva u mislima pojavi kad je prizovem. Već neko vreme je nema da šeta Južnim bulevarom. Nisu pomogle ni kubanske vakcine, ni hemoterapija. Bilo joj je dvadeset sedam. Kontrolna tačka za posebne. Sve te mudrosti i mladalačke drskosti, spoj Čubure i Londona u njenom koraku, pokretu, osmehu, laka lanena zavesa između jave i sna. Prošetah Tašmajdanom pre neki dan. Nije baš isti raspored klupa kao dve hiljade sedme. Užaren je grad. U fontanama ptice kljucaju rashlađene kapi, uz žagor mlađarije, pristigle na upis na neki od brojnih beogradskih fakulteta.
Lovim zvonke amplitude poznatoga glasa, po nekoj hroničnoj, oprobanoj navici, uvek kada se nađem ovde, premda znam da više nigde i nikad neću sresti Tanju, devojku vezanog repa i pocepanih farmerica, sa bedžom Minarda Džejmsa Kinana na beloj, pamučnoj majici.
Ostala je samo ova slika, gde se osmehuje, prekrštenih nogu i rukom, prislonjenom na desni obraz.
Tih godina sam se još uvek opijao iluzijama o slavi i večnosti, nadahnuto joj pričao o utiscima
sa druženja pisaca u Francuskoj sedam, odakle sam se upravo vratio. Pominjao Andrića, Kiša... U stvari, pravi razlog je bio da recenzentu moje lirske brošurice odnesem pedeset evra za „intelektualni napor“. Krenuli smo sa stotkom i lako smo se našli na pedeset. Kratak je put od pijace Đeram, do Francuske sedam. Tanjina kritika je bila pravičnija od šablonskog recenzenta.
Zamerala mi je zbog lenjosti i učestalih faza inertne izolacije. Ali i hvalila „povremene nekontrolisane erupcije izrazito suptilne lirike“!
A onda je, kao u nekoj raciji, pre tri godine, pokupio taj njen odmetnuti bog – vagabund, vandrokaš i vucibatina. Očigledno im je oboma ova sumorna galaksija dosadila.
I gde je sada Tatjana Paunović? Osim u mojim očima,... dok pripoveda o podnevima i razbuktalom zlatnom klasju, kao na Levitanovim platnima, i o uskom puteljku, uraslom u koprivu, divlji ladolež i bršljan...
Ponekad me mami, kao Haron (uz Londonsku filharmoniju i “The Windmills Of Your Mind”) da kročim u čamac...
Eto, kukavica sam još ja, Tanjuška. Ali, jednom, odvažiću se. Obećavam.

Pazi, prosto je, Hana

povremeno sam uzalud strepeo, Hana,
da će tvoja nepca formirati suglasnike
na manje spektakularan način nego pre.
i da vene onaj cvet što jedne noći buknu u Brnu.


povremeno su neku koketnu gospođu
u društvu horovođe penzionisanih bečkih dečaka
namerno mešali s tobom
dokoni agenti obaveštajne službe.

povremeno od tog zamešateljstva
pobegnem u ovu uvalu, Hana.
i gledam kako se ljuljaju barke u marini.
vreme je smokava na Mediteranu.
i taman pomislim da jenjavaju ti čini,
a ti se došunjaš.

ali, danas neću da ti pričam o Kunderi,
o tome kako sam nekad čitao rude pravo
ni o Vltavi. ni o Karlovom mostu.
pričaću ti o pesmama koje nisam napisao.
i o tajnama našeg razmimoilaženja…

pazi, Hana, prosto je:

u spirali univerzuma, množi se koeficijent čekanja
sa kvadratom brzine svetlosti.
onda se indeks upornosti izvlači ispred zagrade
sa eonima.  i sve se to lepo podeli sa brojem tvog telefona
u pouzdanom algoritmu rešavanja
našeg vektorskog nesklada.

prosto je, Hana, evo već su otkrili i bozon.
ostale su samo neke sitnice između nas.

Нехотичне слике паркова и брисаног простора (2)

Птичица

На овој црно-белој слици јасно се препознаје  прецизан хируршки рез уклањања мог оца, који је стајао са моје леве стране. Из новонасталог угла посматрања, сада ја стојим  са леве стране. Уз мене је насмејана моја мајка, скупљене косе и са наочарима за сунце на врху главе. Једва ако ми је две године.У руци држим неку играчку, налик на рог који сам касније препознавао код трапера, у стриповима и који им је служио, ако сам добро схватио, да у њему држе барут. Од ћалета је на слици остао само леви рукав светлог сакоа и била је то адекватна пропорција његовог каснијег присуства у мом животу у односу на мајку.  Убрзо су се развели. Сада препознајем простор иза нас: парк између Стопанске банке и поште у Прилепу, иако данас изгледа много другачије. У централном делу, мегаломаских димензија, налик на стандарде у Северној Кореји, доминира споменик Александру Македонском. Инат је овуда неисцрпан  ресурс, то је одавно познато, али, не разумем  зашто се у мом родном граду инсистира на везама са хеленизмом а  ту им је живео један од највећих епских јунака са ових простора – Краљевић Марко. Добро, постоје сачуване зидине Марковог града, али све је то скрајнуто и запуштено. Чак су и ониже апстрактне скулптуре, са адекватном декоративном расветом (затечене на слици) остављале лепши утисак од данашњег грандиозног копљаника на Букефалу.
А отац? Ретко сам га виђао. Обојица смо, ваљда, били убеђени да има довољно времена. Он је истрајавао у својој немарности,  ја у својој тврдоглавости. Ето, никад нисмо ни стигли да заједно реконструишемо ампутирану половину слике. Већ шест година то чиним сам: Држи ме чврсто за десну руку, искричавог погледа, смешка се и пази да не трепне, док фотограф изговара: птичица! (Како се каже птичица на македонском? Птиченце?)


Утицај ајкуле на књижевно вече

У првом реду бјелопољског Дома културе, седео је и једини песник за кога је Владимир Пурић, из Сопота села знао. Деведест прва година, рани септембар. Сала је пуна. Ја читам неку песму и ослушкујем свој несигурни глас из звучника у дну сале. Била је то прилично лепа песма. Довољна за друго место на Ратковићевим вечерима поезије. Лепа је била и новчана награда, да се не лажемо, време стабилног динара Анта Марковића. Док је, око нас, све остало добијало атрубуте нестабилности. Аплауз је био дуг и верујем, искрен. Аплаудира ми и Стеван Раичковић. На крилима тог аплауза сам тих суманутих година и опстајао као песник, са вазда присутном сумњом у реалну снагу поезије. Тада је песма била пуцањ која растерујемо звери око нас. 
После манифестације одвијао се неформалан збор песника у парку, надомак хотела Бијела Рада, док се чекало да нас ораганизатори одведу некуд ван града, на вечеру. Око Раичковића се сјатила плејада писаца из Србије и Црне Горе. Ја стојим, стидљиво, по страни. Упознао ме је са њим, пред сам улазак у аутобус, песник Момир Војводић али се разговора уопште не сећам јер ми је, од неудобног пута и узбуђења, нелагодно звонило у ушима. И данас размишљам шта је требало да му кажем.
Дефинитивно, била су то лоша времена за поезију. Брзо смо се разишли после те вечере, јер, нису баш сви били одушевљени што се налазе у кафани која се зове „Војвода“. 
Када сам једини пут видео великог песника, одјекивали су већ неки злокобни фалсети, величао се национализам... У глави је потрајала конфузија, можда и од Вранца: Црни Владимир, Бијело Поље, Црна Гора, Бијела Рада...
Захвалио бих се, у својеврсној фусноти, и једној ајкули која се претходни дан насукала на плажи у Рафаиловићима, што сам имао част да упознам Раичковића. 
Наиме, летовао сам у Будви, без идеје да ћу опет добити награду. И претходне године – други. Побједа каже: нема бојазни за купаче од насуканог морског пса (у страху су велике очи: био је то делфин). Неколико страница даље, у рубрици Култура, угледах и своје име међу награђенима. И онда првим аутобусом, преко Цетиња, кроз „Касно лето“, до Бијелог Поља.

Нехотичне слике паркова и брисаног простора (1)


Између плусквамперфекта и футура егзактног


Деца – насмејана и загрљена. Филип овде има десет година, Лола –  пет. На клупи, под неком успутном палмом, на путу до плаже. Две хиљаде друга година, Сутоморе. Ово слика се најдуже задржала у мом новчанику и у међувремену добила сепиа ефекат – патину примерене носталгије за временима која давно беху. Не успевам да нађем  пригодан плусквамперфекат који би дочарао нешто од тих непролазних радости. Тренутак апсолутне хармоније: насмејани, у сенци бујне палме. У даљини - сија мирно море. Негде на почетку стазе од депанданса до плаже.
И док су одрастали, инсистирао сам на том њиховом лековитом смеху.
Прошло је у међувремену  још четрнаест година упорних налета валова и пене, без неке видне абразије. Бенигне су њихове кратке фазе смркнутости или су и они постали вешти у  њиховом скривању.
И даље се радују луна-парковима, без страха да се, у жамору тих вашаришта, опробају на најспектакуларнијим вртешкама. А ја настојим да их више не спутавам, већ да им држим палчеве. 
Иако је прошло време смишљања прича пред спавање, у којима су они неустрашиви хероји, понекад пожелим да их изненадим неком таквом скаском:
„Расли су у страшној мећави цветова, у вртлогу непомућене радости, док бујала је трава са маслачцима. Брујале су пчеле и брундали су бумбари. Ето их – у незапамћеној елементарној погоди...“
Али се бојим да ће уследити подсмех и брзо навлачим похабану маску озбиљности, иако знам да сам им у тој улози прилично досадио.




Лака несвестица

Седим, на калемегданској клупи, наспрам француске амбасаде, ту одакле пуца поглед на Нови Београд, али су ми мисли још увек на средини реда испред немачког конзулата, у Бирчаниновој. Година – поуздано, две хиљаде осма. Један од оних тропских дана јула. Добих, некако, тражену туристичку визу и могу да остатак слободног времена, до повратка поподневним аутобусом, крцкам на Калемегдану. Да још једном премотам ток напорног јутра и разлучим да ли је указање децентне грације било стварност, или, лака обмана чула на јулској врелини. Премишљао сам се да ли да одустанем, обесхрабрен светином, још док сам се пробијао ка агенцији која се бави обрадом неопходних образаца.
Дилема је волшебно нестала, када се појавила ниоткуд, извесна Хана Терзић, витка, црнокоса жена, са готово јасном ауром око нестварно савршеног обличја. Исијавао је њен плавичасти тил на већ разузданом сунцу. Запамтио сам њено име, док се представљала младом и збуњеном службенику. Да, сувишно је рећи да је била лепа, очаравајућа и продуховљена. Моћ њене фасцинације је ипак задатак за песнике. Ми, фото-аматери, претерујемо са експозицијом, под црвеним сијалицама полумрачних комора и најчешће, замаглимо слику. Углавном, сатима сам упорно стајао иза ње, у реду који се протезао до улице Светозара Марковића. Упијајући савршенство. Опијајући се савршенством.  Све док ми није позлило у једном тренутку. 

Не смем да тврдим, али, мислим да сам је опазио и синоћ, у Булевару ослобођења. Мимоишли смо се на семафору. И тада сам хипнотисано пиљио у њу, док се она само смешкала а затим, неким шармантним ужичким нагласком, заустила: „знаш, ја понекад навратим у твоје песме, као вертиго...“


Или ће пре бити да сам тај сусрет само уснио, док су ме враћали свести уплашени радници обезбеђења конзулата?... Тек,  испоставило се да ми је ова лака несвестица помогла да прескочим ред и да брже дођем до холограмске налепнице у пасошу.
А Хана? Ето, пријала је та илузија, више него калемегдански кисеоник.
Добро, остављала је и последице, у виду лупања срца, кратког даха, грознице, језе, умора, губитка апетита, узнемирености, замућеног вида, осећаја несигурности, збуњености, остељивости на сунце, тешкоћа у концентрацији, звоњења у ушима, ошамућености...

Али, све је то било занемарујуће, наспрам раскоши њеног указања.